Fakultet nevidljivosti / Faculty of Invisibility, www.faculty.cc / je projekat nemačke umetnice Inge Zimprich. Počela je da radi na njemu prošle godine, u okviru svoje istraživačke prakse na Jan Van Ajk Akademiji u Mastrihtu, Holandija. Inga je pozvala umetnike/umetnice, teoretičare/teoretičarke, kulturne radnike i radnice da u okviru "njenog" fakulteta otvore odseke (departmente) koji bi se, poput odseka na pravim fakultetima, bavili prezentacijom i razmenom specifičnih znanja i veština. Dušan Murić, plesač i koreograf iz Beograda, predložio je Ingi otvaranje Odseka u vidljivosti / Department In Visibility / koji bi se bavio mogućnostima i afirmacijom savremenog plesa. Pomalo zagonetno ime ovog odseka, bilo je inspiracija za posetu jednom plesačkom treningu/probi Dušana Murića. Pridružili smo mu se u sali Kulturnog centra REX, gde ga često možemo sresti kako priprema i uvežbava svoje predstave.
 Gledajući u neformalnoj prilici ove fantastične kreacije, lako osetite i shvatate da postoje i vaše sopstvene željene a neostvarene koreografije, varijacije na uobičajeno kretanje duž svakodnevnih, sezonskih, a možda i onih putanja koje upravljaju životom i karijerom savremenog čoveka. Savremeni plesač nam se znači može predstaviti i kao ambasador 'u vidljivosti' onih skrivenih potencijala i neostvarenih htenja koji su potisnuti izabranim ili nametnutim modelima ponašanja i smernicama individualnog razvoja.
 Zagrebački umetnik i haker, Marsel Mars napisao je jednom prilikom da u odnosu na naše uobičajeno kretanje i automatizovane pokrete, savremeni ples otvara iste one apetite i mogućnosti koje u odnosu na standardne korporacijske softvere nude kompjuterski programi otvorenog koda, obično obuhvaćeni imenom Open source programi. Po takvoj analogiji, i savremeni ples nam može otkriti individualne mogućnosti i ambicije potisnute vladajućom, pretežno potrošačkom kulturom, može nam ponuditi relativno pristupačne i lako prilagodljive koncepte, ideje, modele za slobodno korišćenje i interpretaciju sopstvenih želja i potreba, za slobodno i kreativno 'uposlenje' svoga uma (ili softwera) ili tela (hardwera).
Možda naša fasciniranost neobičnošću i 'nepravilnošću' pokreta, 'nelogičnog' i neočekivanog odnosa tela plesača ili plesačice i podloge ili putanje njegovog/njenog kretanja u odnosu na predmete u prostoru, proističe upravo iz fascinacije mogućnostima protivljenja standardima kulture, podrivanja zadatih rasporeda, pravila i opšte 'gravitacije' društvenog i političkog prostora koji nas okružuje.
 Ali, konzervativnost ove umetnosti može se skriti upravo u statičnoj, pasivnoj poziciji publike. Iskustvo antigravitacije i narušavanja prostornih odnosa naslućuje se pogledima ali stiče samo pokretima. Zato su možda i zanimljivi umetnici i igrači koji su tek počeli, koji nisu dobro utrenirani ili profesionalizovani i komodifikovani. Oni koji su tek naslutili mogućnosti savremenog plesa i omogućili nam da, kao neko odeljenje učenika na praktičnoj nastavi i sami vidimo taj oslobađajući trenutak, da budemo - Odeljenje u vidljivosti. Nikad nije kasno da se počne sa ovom nastavom. Kao što je kratka šetnja ili vožnja biciklom hiljadu puta kreativnija i korisnija od gledanja takmičenja profesionalnih sportista tako je i jedan, makar i nevešti pokušaj plesanja na radionici vredniji od divljenja navežbanim i robotizovanim zvezdama ovog žanra.

Prvo što primećujem, u ovoj seriji fotografija, je diskutabilna spontanost izraza. Znam da me kamera snima i nudim brze impulse, koji su nekako default. Površinski su i nedostaje im ‘razlog’ van reprezentacije…

Pitanje: jednom potaknuti na ples, da li i koliko oblikujete svoj ‘izraz’ tako da podseća na nešto, možda u želji za lakšom komunikacijom sa posmatračem i/ili osobom koja takođe pleše sa vama, oko vas itd; a koliko puštate telesne impulse da vas iznenade i stave u potencijalno ‘neprijatnu’ situaciju, da ne znate šta to bi, da se izvinjavate?, da se radujete… možda i da fascinirani svojim potencijalom, zanemarite oči koje vas gledaju... Ali šta bi na kraju vaše telo uopšte moglo da izrazi sem onoga što svaki dan doživljava?
Šta?

Od toga se može krenuti, ali nije ovo ni predlog, niti ‘vjeruju’, niti metod.

Sumnjam da postoji Slobodan softver i hardver. Plašim se da svako telo/um pre ili kasnije završi u reprezentaciji slobode. Sve postaje floskula informacije/poruke. Sve(t) je proizvodnja GUI-a (Graphical User Inteface)

Najviše volim da se igram protiv navodnika gravitacije. Ali sve to je malo u poređenju sa igrom samom.

Tako je. Manite se fotografija, i đuskajte.