Posetili smo prezentaciju studentskih projekata za novu, dodatnu zgradu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu - MSUb. Studenti i studentkinje, inače master-kandidati u studiju profesora Brane Mitrovića, pokazali su koliko složen i zahtevan može da bude projekat koji se sa jedne strane neposredno nastavlja na tradiciju moderne (zvuči kao oksimoron, ali nije) a sa druge treba da interpretira i "hostuje" status savremene tj. buduće umetničke produkcije, što je samo po sebi donekle i u koliziji sa prirodom i mogućim sadržajima te produkcije: ko bi mogao da garantuje da će umetnosti XXI veka biti potrebne institucije iz XIX veka, kao i da i odgonetne očekivanja i aspiracije investitora u transakciijama kulturne i umetničke sa datim ideološkim, političkim i ekonomskim sferama? Dajemo ovde letimičan pregled nekoliko projekata, kroz komentare asistentkinje Marije Milinković i kulturne redakcije Kvasca.
Dragana Grahovac
SUSRET SA POTROŠAČKIM DRUSTVOM Ovaj projekat pokreće smela (i diskutabilna) ideja o prostoroj inverziji: osnovna namena institucije (izlaganje i čuvanje umetničkih dela) odvija se pod zemljom, a nadzemni, vidljivi deo čine sadržaji komercijalnog i zabavnog karaktera (knjižara, kafe-restoran, medijateka...). Izložbeni prostor je podzemna laboratorija, jedinstvena i hipotetički beskonačno deljiva i adaptibilna celina. Njen karakter je određen samo geometrijskom (i programskom) dinamikom krovne ravni, koja, zapravo, prelama i reflektuje složen odnos savremene umetnosti prema društvenoj stvarnosti. Pored pomenutog programskog zapleta, najveći kvalitet ovog projekata je doslednost u razradi konceptualnih pretpostavki.


Marijana Vasić
SUSRET SA MODERNIM NASLEĐEM U ovom radu takođe bih istakla angažovanu programsku interpretaciju projektnog zadatka. Aneks MSU se ne projektuje kao prostorna ekstenzija (osvajanje prostora), već kao programska dopuna i sredstvo osavremenjavanja postojeće zgrade muzeja. Pomeranjem težišta sa izlagačkih (i komercijalnih), na obrazovne i naučne aktivnosti, menjaju se i arhitektonske karakteristike aneksa tako da on, postavljen naspram matičnog objekta, postaje njegov prostorno-programski negativ. Rezultat prevoda polaznih opredeljenja u arhitektonski projekat (uz pomoć osetljivog likovnog jezika projektantkinje) je kompaktna građevina sa malobrojnim, ali specijalno obrađenim i pažljivo postavljenim otvorima, kao i  posebna pažnja posvećena projektovanju depoa koji zauzima veći deo prostora aneksa.


Bojan Končarević
UKOPAVANJE U osnovi projektnog zadatka je enigma: kako zaštiti spomenik kulture, koji je koncipiran i sagrađen kao samodovoljna, slobodnostojeća prostorna celina i dodati mu predviđeni aneks od 15000 kvadrata novih, raznovrsnih sadržaja? Rast postojeće zgrade je ovim projektom predviđen na nivou podzemne etaže muzeja (što se kao odgovor na zadati problem javlja i u mnogim drugim studentskim radovima); specifičnost ovog koncepta je u načinu na koji se ovaj rast artikuliše kroz arhitekturu. Razdvajanje jedinica skopa i njihova raznovrsna materijalizacija ukazuju na složenost, promenljivost i privremenost mogućih sadržaja aneksa. Otvaranje podzemnog prostora, izlaganje njegove kompleksne strukture pogledu prolaznika, je ono što ovaj projekat čini naročito komunikativnim. Ne izlažu se (samo) umetnički eksponati u posvećenom galerijskom prostoru; savremeni muzej izlaže svoju složenu strukturu, sam proces umetničke produkcije i društvene reprodukcije. Koncepcija stare zgrada muzeja postaje samo jedan, specijalan slučaj u spektru različitih aktivnosti savremenog muzeja. Veličina prostorne intervencije i naznaka da bi vidljivi deo mogao biti samo deo potencijalno beskonačne podzemne mreže, daju ovom “objektu” metropolitensku dimenziju, primerenu datoj lokaciji (ili “lokalitetu”, po NM).


SITE SPECIFIC
Igor Pantić U fokusu projektantske pažnje je takođe problem odnosa starog i novog, kao i ideja o uspostavljanju potencijalno neograničenog rasta muzejskog prostora. Tehnike pomoću kojih se osnovne ideje provode u prostorne odnose uključuju izradu brojnih bliskih preseka koji prikazuju (i generišu) transformacije prostora, i postupak modelovanja u kome se ovi preseci povezuju u jedinstven prostorni sistem. Rezultat ovog projektantskog metoda je uspostavljanje osobite ravnoteže između modernog muzeja i njegovog savremenog aneksa, koja uključuje ideju o otvorenom sistemu i njegovom linearnom rastu.


TIME SPECIFIC
Marija Konstantinidis Predlog organizacije aneksa MSU na reci sugeriše radikalnu (postmodernu) promenu u percepciji karaktera savremenog muzejskog prostora (jasno suprotstavljenu pozicijama visokog modernizma). Takođe, ovaj projekat implicitno sadrži i jednu futurističku (utopijsku?) dimenziju, koja, na žalost, nije dovoljno dosledno sprovedena kroz ceo projekat. On polazi od pretpostavke da u Beogradu budućnosti, pogled (i pristup) sa reka, znatno aktivnije učestvuje u organizaciji slike (života) grada. Plovne galerije izričito postavljaju pitanje komunikacije i komunikativnosti savremene umetnosti.


FRAGMENTI I FAZE
Jelena Krupež Osnovni koncept ovog projekta je zasnovan na ponovnom promišljanju potencijala modernističkog rastera u novom, savremenom kontekstu. Otvoreni princip konstrukcije (umesto strogo determinisanog pravila kompozicije) omogućava promenljivost, faznu gradnju, uštedu materijala, vremena i energije. Novi prostor je svojom veličinom, pozicijom i karakterom jasno suprotstavljen starom, ali neutralna obrada površina (konstrukcija gradi fasadu) i razuđena geometrija (principi strukturalizma) čine ovaj odnos delikatnim i obostrano afirmativnim, pre nego konfliktnim.


SUSRET SA INVESTITOROM
Veselinović Tamara U ovom projektu prikazan je objekat sa dva lica. Prvo lice, okrenuto muzeju i starom gradu je radikalno problematizovalo ideju o novom "objektu" MSU i na efikasan (i efektan) način se okrenulo razmišljanjima o panorami grada. Panorama Novog Beograda, posmatrana sa privilegovanog mesta - Kalemegdana i nova, promenljiva vizura sa Savskog šetališta direktno utiču na poziciju i karakter aneksa muzeja. Zamena reprezentativne fasade velikom (naseljivom) tribinom koja priziva velike i male događaje, fokusira pogled na kalemegdansku tvrđavu, ali i običan svakodnevni život, jeste projektantski potez dostojan ideja ugrađenih u inicijalne planove Novog Beograda. Drugo lice je ono okrenuto novobeogradskoj strani. Ono je konvencionalno, oslonjeno na poznate idiome i predstave, i indirektono upozorava na nedovoljno promišljen i instrumentalizovan odnos savremenih arhitekata u procesu izgradnje Novog Beograda.

Na simptomatičan način ovaj projekat "prepevava" koncept hrama umetnosti u hram potrošačke kulture. Makete predstavljaju kafe, knjižaru, restoran, auditorijum itd., a u kuli bi se nalazilo osoblje i odsedali gostujući umetnici i predavači. Nije teško pretpostaviti da projekat na praktičan način izlazi u susret novoj realnosti Novog Beograda i pokazuje možda i nemoć umetničkog i kulturnog sistema da izmakne dogmama i zahtevima potrošačkog društva. Zanimljivo rešenje je što su izlagački prostori ispod površine terena čime i umetnost na neki način sialzi u underground. Ovakvo ili slično koncepcijsko rešenje sa "uleganjem" novog objekta ponovilo se i u nekoliko projekata drugih studenata i studentkinja.

Dobro izbalansirana volumenska opozicija postojećoj zgradi. Duhovito urađena maketa ilustruje "trenja" a donekle i ostrakizam savremenih umetničkih pa i arhitektonskih praksi ka društvenom kontekstu (fasada makete je od šmirgl papira). Istraživački centar sa velikim podzemnim depoom je neka vrsta inverzije postojeće zgrade MSUb, koja ima ogroman izlagački prostor a mali depo. U vezi sa načelnim pitanjem "šta će biti umetnost XXI veka" nameće nam se i praktično pitanje šta je u stvari "proširenje" ili "prilagođenje", insitucije koja tu umetnost treba da predstavlja i skladišti tj. muzealizuje. Pitanje je dakle da li nova zgrada nagoveštava hipertrofiju i grananje već postojećih programa ili iniciranje novih, kroz redefiniciju matičnih prioriteta institucije i sa njima povezanih prostora/prostorija. Možemo se setiti da je na takvo jedno slično pitanje, u svom vremenu, odgovor dala upravo moderna arhitektura.

Ističe se skoro potpuna podređenost novog objekta postojećem, koji se time smešta na neku vrstu pijedestala. Ipak, jasno je da autor računa na vidljivost i dinamiku novih insitucionalnih sadržaja, koji bi na staru zgradu gledali kao što mi danas gledamo na Sahat kulu na Kalemegdanu. Kao da je konceptom usvojena neka od mudrosti Lao C-a: "rupa okreće točak" ili "sobu čini prozor" ili "deluj odsustvom". I zaista ovaj koncept "otvorenih katakombi", smišljen tako da se novi objekat nalazi svuda ali ne i na horizontu pored postojeće institucije, uvodi nas u rakurs i obezbeđuje preglednost raskopanih arheološkog lokaliteta, iz kojih nas, paradoksalno, takođe čekaju "novosti" - nama do tada nepoznata umetnička i kulturna produkcija.

Odličan predlog za koncipiranje i poimanje nečeg "novog" na Novom Beogradu. Em je u kodu novog dela grada, njegove arhitekture, pogleda na organizaciju života itd., em je u iskoraku prema modernoj dogmi postojećeg grada i postojeće zgrade MSUb. Ipak, autor sa sofisticiranim respektom smešta i uodnošava gabarit svog projekta sa gabaritom postojeće zgrade. Maketa je malo remek delo i primer je umetničke interpretacije sopstvene tehničke zamisli – integralni grid koji može konstruisati i sa njime se uspešno poslužiti možda samo neko ko odlično poznaje Novi Beograd.

Na tragu radikalne intergacije u trendove devedesetih - splav za savremenu umetnost. Ovo je verovatno, barem sto se troškova izgradnje tiče, najjeftiniji a možda i najatraktivniji projekat. Postoji i svojevrsni uzmak, protivteža pomenutoj radikalnosti, jeftinoći i atraktivnosti - u stidljivo pozicioniranoj novoj zgradi, ispred postojeće zgrade MSUb. Projekat bi se na verovatno vrlo produktivan način suočio sa napadima na splavovsku podkulturu i ova dodatna zgrada je i neka vrsta mogućeg "štita". Projekat je odličan primer mogućnosti koju imaju kandidati i kandidatkinje za mastera: šta sve mogu da pokušaju da projektuju prilikom školovanja jer verovatno neće moći kasnije, u profesionalizovanoj i komercijalizovanoj praksi.

Dobro promišljanje situacije u kojoj se objekat ovakve namene može napraviti tek za dvadeset godina. Finansijeri bi se verovatno lakše odlučili za izgradnju u fazama a sav sadržaj, koliko god sada bio nepredvidiv, dobija hladni nepristrasni okvir i možda prevaziđenu ali ipak matematički i semiotički dobro utemeljenu "težu" white cube-a. Dovoljno je setiti se filma Kocka, i shvatiti koncepcijski beskraj koji se otvara pred gradiocima i posetiocima ovakvog objekta. Autorka je spretno u(s)klopila nepoznanicu "buduće" umetnosti i administrativnu hladnoću "obrađenog i prošlog". Rezultat je hipermoderna tekstualnost projekta koji ima i demokratičnu, egalitarnu, "uradi sam" pojavnost i beskrajno produktivnu funkciju prazne sveske "na kocke".

Projekat bi verovatno prošao i najstrožu konkursnu trijažu, zbog hrabro koncipiranog gledališta, izmeštenog postrance a opet ušredsređenog na objekat fiksiranog očekivanja, poverenja i soc-estetičkog šarma - MSUb. Iza tribine, predviđena je, u tehničkom i taktičkom smislu nepotrebna ali u strategijskom i egzistencijalnom smislu neophodna "klasična" službena zgrada kao "podupirač" kulturnoj birokratiji. Problem ovakvog pridruživanja hrabrog i oportunog je u tome što bi birokratija verovatno prvo zaštitila svoje pravo na kancelarije i komfor, dakle izborila bi prioritet gradnje za svoju klasičnu poziciju u društveno/političkoj konstelaciji. Hrabrost tj. gradnja tribine bi se svakako odložila – svodeći "realno izvodivo" rešenje na njegov daleko slabiji deo.