Jedna od najzapaženijih izložbi u Beogradu prošle godine, bila je održana u Muzeju savremene umetnosti: "Izmeštanje, humor i saosećanje u savremenoj britanskoj umetnosti". Nekoliko saradnica i saradnika Kvasca obišlo je tokom godine više izložbi u gradu i ova je očigledno ostavila najjači utisak na njih. Sada, dok se muzej renovira, možemo iz Aninog teksta zaključiti koliko rad ove insitucije može nedostajati u redovnoj kulturnoj ponudi. Sa druge strane, svaki muzej, pa i MSUb istovremeno predstavlja i krije čitav jedan sistem političkih i ekonomskih odnosa, odnosa moći i nemoći u raspolaganju društvenim resursima, pravu na predstavljanje sveta i ljudi i definisanje njihovih osobina, htenja ili problema. Redakcija Kvasca je zato pokušala da komentariše i jedno moguće naličje viđenih umetničkih i izlagačkih koncepta.
Posmatrajući postavku Muzeja savremene umetnosti "U raskoraku" jedna misao je kod mene bila dominantna: "Pa ovo je bliže nauci nego umetnosti!" A prva nauka na koju me ovaj skup radova konceptualnih umetnika iz Britanije podsetio je sociologija. Zatim se nižu antropologija, etnologija, psihologija, u nekim momentima politikologija... Sve sa svojim istraživačkim metodama, tehnikama i instrumentima – intervju, observacija, eksperiment, fotografija, dokumentarac. Muzej sam tom prilikom doživela kao svojevrsnu laboratoriju, čijih će eksperimenata rezultati biti jasni tek kada iz nje izađem. I izašla sam posle dva i po sata... Razmišljanje počinje, doživljavanje umetničkih dela tek sada se nastavlja. Šta je Phil Colins hteo da kaže skupljajući svedočanstva globalne pop kulture? Odakle entuzijazam Neilu Cummingsu i Marysiai Lewandowskoj da religioznim žarom istražuju amaterske filmove fabričkih radnika u Poljskoj između 50-tih i 80-tih godina XX veka? Da li se Henry VIII’s wives podsmevaju ili dive nesuđenom simbolu komunizma – Tatljinovom spomeniku? Da li Jeremy Deller želi da rasvetli prošlost ili posredno iskritikuje sadašnjost rekonstrukcijom sukoba rudara i policije u tačerovskoj Engleskoj?

Stvari su mi bile jasnije nakon što sam pregledala obimnu publikaciju izložbe u kojoj se nalaze tekstovi o delima, intervjui i biografije umetnika. Tada se ono što sam čula od kustosa za vreme razgledanja postavke, ono što mi se kasnije motalo po glavi i ono što zaista jeste – složilo! Postaje jasan poriv ovih slikara/naučnika, fotografa društvene stvarnosti, da spoje lepo i zanimljivo, da na neobičan način prekore ili opomenu, da estetikom ružnog podsete, da eksplozijom boja i oblika zamisle i navedu posmatrača na razmišljanje... omoguće mu da doživi... I uvukli su me u svoj svet. Osetila sam se kao Alisa u zemlji čuda. Ovo je zvučalo kao fraza, ali svako ko je izložbu posetio znaće da je savršeno adekvatno jer kako se drugačije možete osetiti kada prođete kroz džinovsku srebrnu ključaonicu hodajući po hiptnotičkom crno-belom spiralnom podu? Ili kada hodate u nečijim starim patikama, broj 45, dok posmatrate izobličena lica ljudi uslikana na britanskom „Sajmu budala“? Ili dok s osmehom čuđenja gledate poljski crno-beli film iz pedesetih godina o gay ljubavi? Da, da – zemlja čuda priznaćete! A na ulazu u muzej, jedan od radova je svetlećom kompozicijom poručio: Ovde više neće biti čuda. Lagali su! Suva čuda su jedno do drugog nanizali, pored gorepomenutih, i grupa umetnika Inventory, Jim Lambie, Adam Chodzko, Cathy Wilkes, Mike Nelson... i još nekoliko njih, što ukupno čini 16 izlagača. Uostalom, imena će vam malo značiti ako niste pogledali izložbu. Nažalost, u vreme kada ovaj tekst bude online, postavka će biti završena. Međutim, ako mi verujete na reč, možda će Vam biti utešno da znate kako čuda ipak, negde, još uvek - postoje.
RASKORAK U DOŽIVLJAJU
Višak cipela, višak vremena i višak vrednosti

Ovaj komentar pokušaće da kroz osvrt na jedan od dominatnih radova na izložbi: “Folk Arhiv” londonskih umetnika Alana Kejna i Džeremi Delera, pruži dodatni pogled na sadržaj i koncept izložbe. Svaka izložba a pogotovo izložba ovakvog formata i ovakvog narativa ima određenu, manje ili više razumljivu politiku izlaganja. Analizirati i razumeti tu politiku znači shvatiti koji skup principa i ideja rukovodi i motiviše autore i organizatore, otvarajući im vrata državnih i privatnih fondova, institucija i internacionalne scene.

Folk Archive – Pokvareni slon, prikrivena mečka

Možda je za razumevanje koncepta i sadržaja ovog rada neophodno da se pozabavimo razlikom između prikazivanja i izlaganja. Prikazujući nesofisticiranu i nerafiniranu narodsku umetnost prosvećenoj i na neki način privilegovanoj publici, autori Folk arhiva izlažu i tu umetnost i njene autore i autorke, i publiku i samu institituciju izvesnoj nelagodi, koja potiče od stava ili uverenja da narodskoj umetnosti nije mesto u elitnoj i autoritatnoj instituciji kao što je galerija ili muzej. Takva nelagoda je neka vrsta privilegovanog saznanja i razvija se “na račun” onih koji  nisu prisutni u instituciji. (Ovo je situacija slična onoj u kojoj se pričaju vicevi o Muji i Hasi. Kao što to piše Branimir Stojanović u tekstu “Vic i njegov odnos prema Jugoslaviji”, pričanje tih viceva bilo je medij prepoznavanja prosvećenih žitelja Jugoslavije. Svaki ispričan vic o  Muji i Hasi, naivnim građanima koji veruju u socijalizam, društvenu pravdu i istinu javno izgovorenih reči izazivao je smeh prosvećenih, onih koji su odnekud znali da su socijalizam, pravda i istina ustvari “opijum za mase”.)
Možemo zamisliti istu ovakvu konstelaciju u vezi sa autorima i autorkama radova prikazanih u Folk arhivu. Pretpostavimo da oni naivno veruju da su dela njihovih ruku dobila ovakvim izlaganjem autorizaciju eksperata i društveno priznanje. Sa druge strane autori rada "Folk Archive", kao i mi – prosvećena publika - znamo da nema takve pravde i istine koja bi njihova dela učinila muzejskim eksponatima, oni se u muzeju tek prikazuju, kao u nekom kabinetu kurioziteta.

Mnogo veći umetnički i politički (i u smislu politike izlaganja) domet bi bio postignut da su Alan Kejn i Džeremi Deler izložili svoje umetničke radove i vešštine sudu široke publike, npr. učestvujući na narodnim vašarima i festivalima. Na sličan način, sama institucija galerije ili muzeja bi bila ozbiljnije testirana i dovedena u nelagodnu poziciju da su radovi iz Folk Arhiva bili propisno institucionalno obrađeni i tretirani, kao i sva druga umetnička dela koja se tu izlažu. Kustosi i kustoskinje, restauratorska služba i depo mogli su po zahtevu umetnika biti uposleni oko ovih radova na isti način kao i oko bilo kojih drugih, koji se smatraju high-artom. Muzeji su mogli da se angažuju i oko otkupa nekih od radova koji po rečima samih kustosa ni u čemu ne zaostaju za vrhunskim radovima konceptualne umetnosti (kao što je rad “Ramptonska slavina”, nastao kao zatvorski crtež). Uostalom, ceo ovaj rad tj. zbirka, mogla je da bude nazvana i Pop-Archive ili još bolje pop-art, čime bi takođe u nelagodnu poziciju bio doveden termin koji elite i institucije koriste na sasvim drugi način.

Otvara se i pitanje jesu li Kejn i Deler kustosi ovog arhiva? Zanimljivo je razmisliti zašto su ga onda prikazali bez ikakve klasifikacije. Tu su npr. živopisne alter-globalističke demonstracije prikazane pored ukrasa od šećerne pene ili takmičenja u grimasama. Prosto se ne zna šta je problematičnije, da li namera da se ovakve narodne prakse izjednače po smislu i sadržaju – poput prikazivanja nerazumljivih društvenih događanja i artefakata nekih divljih plemena - ili slučajna konstelacija koju su nametnuli tehnika i formati materijala i konfiguracija izlagačkog prostora. Ukratko rečeno, ako je namera autora bila da ovim artefaktima i dokumentima lociraju i izlože kritičnu tačku postojanja same institucije muzeja ili galerije, koja strateški previđa i ignoriše ovakvo stvaralaštvo, metodologija je mogla da bude mnogo ambicioznija i na kraju krajeva – mnogo tačnija. Samo u tom slučaju, mogli bismo da kažemo da je izlaganje (display) bilo produktivno. Ovako, ono se svelo na puko prikazivanje, na prisustvo (present/ation) egzotičnog materijala i zabavu prosvećene publike igrom zarobljavanja nekog "naturalnog" sadržaja u muzejsku krletku. Ukratko, onaj pokvareni slon je u stvari prikrivena "(igra) mečka!". Ali, dok je buržujska ideologija i logika preneražena dresurom i zlostavljanjem životinja i ne bi nikad dozvolila da se neka jadna zarobljena mečka maltretira prikazivanjem, slično prikazivanje veština, igara, kreativnosti i ponašanja običnog naroda prolazi uz superiorni aplauz. Ova i brojna druga pitanja o poziciji institucije, umetnika i autora nisu postavljana autorima rada u intervjuu kroz koji su se Kejn i Deler prosto "provukli". Posvetivši se ekspertsko-štreberskom nadgornjavanju umesto analizi, ovdašnji kustosi i kustoskinje propustili su dobru priliku da problematizuju rad, dovedeći ga u recimo vezu sa u Britaniji donedavno aktuelnim kulturnim politikama Blerove vlade da demokratizuje visoku umetnost. Mogla su se otvoriti i pitanja poput folklorizacije politike (tretiranjem alter-globalističkih demonstracija kao narodne egzotike), produkcijske infrastrukture na kojoj počiva ovo stvaralaštvo itd. Kao i stvaraoci radova iz Folk arhiva i kustosi ove izložbe su u sopstvenom projeku nekako pre bili stidljivi gosti nego ambiciozni domacini. A mi, posetioci možemo samo da se češkamo po glavi i pitamo se da li je kolonijalna politika britanske kulture i danas tako efikasna da po nekom naivnom automatizmu egzotizuje i sopstveni narod?

Rad "M – path, beogradska verzija" Adama Čodcka (prevodi se kao Staza M mada izgovaranjem "M – path" na engleskom izgovaramo i skoro celu reč empatija tj. saosećanje). Zamisao umetnika je da obuvanjem polovnih tuđih cipela, posetioci i posetiteljke izložbe konzumiraju izložbu iz nešto drugačije perspektive, one koju možemo prevesti kao "da sam na tvom mestu".

Posetioce i posetiteljke kroz izložbu su vodili Jelena Vesić, Dušan Grlja i Vladimir Jerić Vlidi. Vođenja kroz izložbe su u MSUb obično jako dobro posećena i tako je bilo i ovog puta.

Folk Arhiv:

Ramptonska slavina;
Mehanički slon;
Foto dokumentacija i razni originalni objekti.

Rad Nila Kamingsa i Marisje Levandovske "Entuzijazam. Filmovi o ljubavi, čežnji i radu", predstavlja arhiv filmova urađenih u amaterskim klubovima socijalističke Poljske. Zainteresovani posetilac ili posetiteljka može u obimnom materijalu naići i na ovakvu kolekciju/arhiv dizajna dzempera iz datog perioda. Nažalost, samo profesionalac na zadatku (kao što je neidentifikovani izveštač redakcije Kvasca) može imati dovoljno vremena da uoči i zabeleži ovakve detalje. Ono što je posredno izloženo u ovom radu je u stvari višak vremena i stvaralačke motivacije koji su izgleda svakome stajali na raspolaganju u inače prokaženom političkom sistemu. Danas smo suočeni i sa nemogućnošću da se "ondašnje" slobodno vreme, uloženo u mukotrpno snimanje i montažu filmova, danas uopšte sagleda a kamoli iznova konzumira – odgledavanjem svih na izložbi predstavljenih materijala.