U ovoj rubrici afirmisaćemo kreativnu upotrbu školskog časa. Predstavljamo vam projekat "Šta se dogodilo mojoj nastavnici?" naše saradnice, umetnice Nikolete Marković, koji je predstavila nedavno na samostalnoj izložbi u galeriji Galeriji aktiva varšavskih umetnika. Objavljujemo ovde prikaz Nikoletine izložbe koji je napisala Malgorsata Miroslavska.
U Galeriji aktiva varšavskih umetnika, 10. Novembra 2007. godine, u 19.00h održana je prezentacija mlade umetnice iz Srbije, Nikolete Marković, naslovljena Uloge koje igramo (The Roles We Play), u okviru koje su predstavljena tri umetnička projekta: Šta se dogodilo mojoj nastavnici? (umetnička intervencija, 2005/06), Šta umetnik treba da uradi da bi postao poznat? (performans – intervencija u medijskom javnom prostoru – putem učešća u jednom od prvih reallity show-a, 2001) i Izaberite život (koautorski video rad sa Ž. Kovačem, 2001).

Minimalan broj posetilaca (delimično zbog praznika a delimično zbog renomea galerije poznatog po tome da podržava i promoviše nekonvencionalne, nestandardne i istarživačke prakse savremene umetnosti te u skladu s tim i profilisanu publiku), autorka je nadoknadila zanimljivim načinom prezentacije iskustava zavisnosti od umetnosti, arto-centrizma i umetnosti kao/blizu socijalne pomoći i njihovih mogućih implikacija, u tročasovnoj živoj diskusiji  koja se razvila sa prisutnim entuzijastima.
Razgovor je, pored navedenih tema, meandrirao i između imovinskih i autorskih prava dece, kulture i politike sećanja, etike u umetnosti, kulturnih i političkih prilika u Srbiji, itd.

Prezentacija je predviđena kao deo jednako neuobičajene izložbe proizašle iz projekta Šta se dogodilo mojoj nastavnici? koju je autorka predstavila kao intervenciju u javnom prostoru sistema obrazovanja (u okviru osnovnoškolske nastave likovne kulture) realizovanu u tehnikama klasičnog crteža i stripa.
U jednoj od dve prostorije galerije WAA, izloženo je sedam digitalnih crteža koje je uradila sama autorka (100x70cm). U drugoj prostoriji, u potpunom mraku, projektovani su u dečiji crteži – strip table na temu koja je i naslov izložbe.
 Iz štampanog materijala, umesto kataloga, saznaje se da je izložba proizvod 1.5 godišnje umetničke intervencije unutar sistema osnovnoškoskog obrazovanja, koja se sastojala od upotrebe/primene savremenih umetničkih metoda i strategija u likovnoj kulturi.
Naime, autorka svoje lično traumatično iskustvo nasilja (i amnezije kao posledice) transponuje u likovni zadatak u tehnici stripa sa zajedničkim pozivom da se "misterija" sakrivena gubitkom pamćenja rasvetli i postane vidljiva, angažujući dečije i sopstvene fantazije da popune prazno mesto amnezije. Vešto balansirajući na tankoj granici prosvetarskog morala, patetične lične ispovesti i suptilne umetničke subverzije, Nikoleta Marković se ne bavi art terapijom, već ulazi u direktan dijalog sa najdubljim ličnim i aktivira čitav imaginerij predrasuda o kulturi, politici i strategijama sećanja. Imajući u vidu recentniju istoriju Srbije, koja je promenila četiri naziva u pokušaju da uspostavi istorijski i kulturološki kontinuitet, izložba se tek na drugi pogled otkriva aktuelnom i relevantnom.

Ovaj projekat je, prema rečima autorke, mogao da se zadrži na nivou maštovitog metodološkog eksperimenta sa "reality" uplivom, da rezultat od gotovo 300 strip tabli učenika (od kojih je na izložbi prikazano tek njih oko 30), nije dokumentovao raznoliku sociološku refleksiju "dečijih bolesti" i kontroverznog otpora savremenog društva u tranziciji.
Možda upravo zbog toga rezultujući u dve naizgled nespojive postavke: jedne pod reflektorima, druge u mraku; jedne koja izlaže naizgled klasičan crtež, iako rađena kompjuterskoj metodom koja oponaša tehniku klasičnog crtanja, dok je druga, rađena u tehnici stripa, predstavljena kao beskonačna slajd projekcija; jedna postavka je gotovo "siromašna, oskudna" asocirajući na (da li namerno ili slučajno?) tradicionalne, akademske crteže na papiru koji deluje "staro" i druga beskonačna, zasićena projekcija crteža, naivnih i neveštih u izradi, natrpanih smislom i narativom.
Jedna "gura" veštinu i minucioznost deskripcije određenih detalja tek diskretno implicirajući kontekst u kome se dešava radnja, i druga pretrpana / zasićena mogućim kontekstima, scenarijima i scenografijama; jedna estetizuje i čini vidljivom samo jednu sekundu direktnog nasilja, dok druga plete priču o svemu sem o toj jednoj sekundi; Akt nasilja kao takav, izvađen iz konteksta i konteksti nasilja... A sve u kontekstu "zabranjenih" sadržaja sećanja i njegove kulturološke prirode (slabosti) u svetlu nacionalnih, ličnih, profesionalnih, ili bilo kojih drugih izuzetnosti, aktuelizuju ovaj rad tek kada se vratimo (i suočimo) sa "bezbednom" toplinom sopstvenih misli "da se sve to događa nekom drugom".


Izložbu je podržalo Ministarstvo kulture Poljske, PROKOM SA i štamarija PODENCO, Beograd, Srbija. Izložba je održana od 11 – 22. novembra 2007 u galeriji WAA u Varšavi.

Postavka radova u galeriji Aktiva varšavskih umetnika

Crteži – rekonstrukcije Mihajla Kovića, Andreja Ilića i nepoznatog učenika-učenice

Crteži - rekonstrukcije Nikolete Marković