Čini mi se da tu još uvek ne postoji balans između svrsishodne kritike društvenih problema i latentnog pozivanja na nacionalno opredeljenje, a takođe deluje kao da ovo potonje sve više uzima maha. Na svu sreću, tekstovi popularne kulture najčešće nemaju samo "jedno" čitanje, te u tom smislu i pesme Sindikata provociraju različite interpretacije, naravno ukoliko neke poruke nisu eksplicitno date
Dara za KVASAC:
Koliko ja znam, a ne poznajem hip-hop scenu previše i takođe mislim da fetišizacija istorije ma kog muzičkog pravca ne bi mogla da nam pomogne u raspravi o Beogradskom Sindikatu, zar hip-hop nema dva distinktivna pravca? Jedan sa eksplicitno političkom porukom, a drugi koji glamurizuje kriminal i gangsterski način života? Mislim da BS ima i pesme koje potpuno izvesno spadaju u obe kategorije (Divljina, Alal vera, itd). Kako to objašnjavaš?
Iva Nenić:
Kao globalni žanr popularne muzike, hip hop svakako ima dva osnovna usmerenja koja si pomenula. Međutim, ne iscrpljuje se u tome. Postoje i pravci u okviru hip hop-a koji su više naklonjeni eksperimentalnoj/transžanrovskoj poetici, kao i ostvarenja koja generalno, odgovaraju standardima pop muzike (u smislu ljubavnih tema, pevljivih melodija, i sl). Smatram da samu "političku poruku" hip-hop-a treba uvek i isključivo tumačiti na osnovu lokalnog konteksta, tako da različiti "angažovani iskazi" mogu biti prividno subverzivni u odnosu na dominantnu ideologiju društva, istinski delatni (u smislu da motivišu kontrakulturu da produkuje konkretne efekte u polju socijalnog/političkog), propagatorski (kao što je slučaj sa tzv. "hrišćanskim hip-hop-om"). Dakle, moguće su različite pozicije. U slučaju Beogradskog Sindikata, kritika se upućuje sa pozicije 'vox populi', tako što se pažnja usmerava na (ne)delovanje političara, na korupciju, a osnovna opozicija je "mi" (kao obični ljudi, predstavnici zdravog razuma, "falange sindikata") i "moćnici" koji zavode demagogijom narod. To bismo na prvi pogled mogli označiti kao kontrahegemonu strategiju (od persiflaže do parodije), posebno u sprezi sa simbolikom kontrakulturnog pokreta koja je inače karakteristična za hip-hop. Uzmimo za primer pesmu i spot "Poroci Beograda", u kojoj je na delu ambivalentno značenje "sindikata" u tumačenju BS-a: tu Sindikat (kao urbana kontrakulturna grupa) parodijski predstavlja različite "sindikate" političara/kriminalaca koji "upravljaju zemljom" i pojavljuju se u medijskom prostoru. Sa druge strane, pozivanje na nacionalno takođe predstavlja važan deo rada ovog sastava, ali je taj oblik nacionalne ideologije vezan sa urbanim, hip-hop orijentisanim korpusom značenja i izraza, tako da predstavlja jedan novi vid "popularnog nacionalizma" na ovim prostorima.
Naposletku, pesme poput "Divljine" i sličnih, prema mom shvatanju, predstavljaju napor grupe da se uklopi u globalnu orijentaciju rep-a, u kojoj društvena kritika i propagiranje raskošnog života često idu pod ruku. Sa druge strane, ono što razlikuje takva ostvarenja BS-a od afroameričkih uzora, jeste da je njihova 'verzija glamura' često intonirana (barem u delu) kritikom lokalnog konteksta (stihovi sa početka "Divljine" - "Znam da ovde je sranje/al'meni je do jaja/Je l' bruka i sramota/kol'ko imam para"). Naravno, moguće je raspravljati u kojoj meri je (i da li je) to zaista jedna vrsta vešto upakovane kritike, i da li se takve pesme kao medijske poruke zaista "čitaju" na način koji sam pomenula od strane publike, a pri tom posebno imam u vidu mlađu populaciju. Zaključak je da BS (i srpski hip-hop) u ovdašnjoj popularnoj kulturi proizvode različita (neretko oprečna) značenja, jer vešto osciliraju između lokalnih potreba i globalnih zakonitosti žanra hip-hop-a ("političke" pesme i manji broj "glam" pesama), a takođe i između identitetskih pozicija (urbana kultura, beogradski "geto", ali i afirmativno shvatanje etničkog identiteta).

Dara za KVASAC:
Čini mi se da muzika BS nije toliko postmoderna strategija gde se u nekakvom artističkom gulašu kombinuju teme kao što su: biti nacionalno osvešteni Srbin, pravoslavac, sa socijalnom tematikom, već se tu radi o otkrivanju modernosti kakvu smo videli početkom prošlog veka u Nemačkoj. Da pojasnim, ako neko u pesmi, a Govedina je odličan primer za to, kombinuje nacionalizam i propagira pravoslavnu hrišćansku dogmu, sa socijalnom tematikom, dakle kombinuje nacionalizam i socijalizam, zar se ta kombinacija ne zove nacional-socijalizam. Znači ako nećemo da optužimo BS za propagiranje nacizma onda barem možemo da kažemo da BS u stvari ima istu ideološku poziciju kao SRS. Tu, na žalost, alternative nema. Mnogi anarho-liberalni krugovi s
u zapali u istu zamku kada su počeli da kritikuju vlast posle petog oktobra. Iz potrebe da kritikuju leve snage otišli su u desno.
Iva Nenić:
Već sam naglasila da Beogradski sindikat karakteriše jedan specifičan diskurs nacionalne ideologije, koji se realizuje kroz "nove" (u kontekstu srpske popularne muzike) forme pop kulture. Dakle, tu podjednaku ulogu imaju specifični obrasci hip-hop-a - topoi poput 'geta', tematizacije društvenih problema (iz ugla gledanja hip-hop zajednice), a u slučaju BS-a to se nadograđuje jednom 'urbanom' ili 'kvazi-neposrednom' vizijom srpstva. Inače je za hip-hop karakteristično ne samo da donosi produktivnu kritiku, već i da u velikoj meri reprodukuje aporije lokalne ideološke klime: govor za prava crnih stanovnika Amerike se lako može preokrenuti u mržnju protiv belaca, žena, i sl. Ne bih nazvala ideološki diskurs BS-a "nacional-socijalizmom", jer se ta sintagma pre svega odnosi na konkretnu ideologiju i istorijski pokret u Nemačkoj, i nosi veliku težinu: sa druge strane, nemoguće je osporiti da pojedini iskazi BS-a zavređuju da se označe kao nacionalistički. Pesma Govedina koju si navela možda nije najbolji primer za spoj pravoslavlja i socijalne tematike, za šta je, sa druge strane, pesma Na bojnom polju/viteška II paradigmatska. Što se tiče poređenja ideologija BS-a i SRS-a, ne mislim da tu treba staviti znak jednakosti. Hajde da kažemo sledeće: postoje više oblika nacionalizama, a različite interesne grupe se odazivaju na različite "ideološke pakete". Dakle, u mom viđenju ideologije koje se oslanja pre svega na rad francuskog filozofa Luja Altisera, ideologija nije samo politička doktrina "desnog" i "levog", već okvir putem kojeg ljudi formiraju imaginarni odnos prema stvarnim uslovima svoje egzistencije. Stoga "tip" ideologije koji se nudi u radovima BS-a nije politička ideologija (i nema te aspiracije, rekla bih), već jedna vrsta pogleda na svet u kojoj se susreću globalni (ideološki predisponiran) žanr hip hop-a i propagiranje nacionalnog, i koja pronalazi svoje subjekte. Ovim ne želim da zapadnem u zamku razlikovanja "dobrog" i "lošeg" nacionalizma, ali ističem činjenicu da, za razumevanje načina na koji popularna kultura opskrbljuje ljude identitetom, treba pristati na preciznije i kompleksnije razlikovanje ideoloških uloga u igri.

Dara za KVASAC:
Ukoliko posmatramo američku rep i hip-hop scenu, čini mi se da je gansta rep, iako ga mnogi optužuju da je komercijalizovao scenu i ubio ideološku oštricu američkom repu, ipak, na nekom nivou doprineo socijalnom osvešćenju siromašnih. Na žalost, pravu dimenziju ovih manjinskih zajednica iz geta, bela bogata klasa mogla je jedino da sagleda kroz tv serije kao Prljava značka ili Porodica Soprano (ovo su samo dva najočiglednija primera). Ako se sada prebacimo na Srbiju, mislim da iz ovog ugla muzika Beogradskog Sindikata, pri tome mislim upravo na pesme kao što su Alal vera i Divljina, ima i emancipatorskog potencijala.
Iva Nenić:
"Tekst" poruke gangsta rep-a može imati izvesne pozitivne učinke, ali i može upućivati na radikalizaciju pojedinih društvenih grupa, propagiranje nasilnog ponašanja i omalovažavanje Drugih, da navedem samo neke negativne aspekte. Sve to skupa ide u paketu, pa mi se stoga čini da rep muzici, kao uostalom i svakom drugom 'angažovanom' fenomenu pop kulture, ne možemo jednostavno staviti pozitivan ili negativan predznak. Emancipatorske namere i učinke možemo isključivo pratiti u mikropraksama - izolovanim slučajevima i njihovom dejstvu na supkulturne zajednice. Ovakvi zaključci zahtevaju ne samo da se pažljivo analizira diskurs hip-hop-a, već i da se prati publika - njena struktura, recepcija muzike, simbolički inventar, i dr. Ukoliko BS "emancipuje" - tada treba postaviti pitanje: "Koga?" i "Za koju svrhu?". Čini mi se da tu još uvek ne postoji balans između svrsishodne kritike društvenih problema i latentnog pozivanja na nacionalno opredeljenje, a takođe deluje kao da ovo potonje sve više uzima maha. Na svu sreću, tekstovi popularne kulture najčešće nemaju samo "jedno" čitanje, te u tom smislu i pesme Sindikata provociraju različite interpretacije, naravno ukoliko neke poruke nisu eksplicitno date. Njihove parodije postojeće političke i kulturne situacije su meni, kao nekome ko prati domaći hip-hop, interesantnije od pesama u kojima su dati nedvosmisleni ideološki iskazi. Da li će (i na koji način) "emancipovati" - to, međutim, zavisi od njihovog daljeg razvoja. Meni je važno i pitanje dejstva - naime, da li neko ko je već "emancipovan" lakše prepoznaje (učitava) određena značenja, i koliko je moguće da se odbace/prihvate određeni nazori u odnosu na sopstveno ideološko ishodište. Na primer, verbalna i vizuelna simbolika "sindikata" iz vremena socijalizma u predstavljanju BS-a mi je od početka bila zanimljiva, jer podrazumeva jedno parodijsko-afirmativno preiščitavanje lokalne istorije (nešto je podvrgnuto kritici, nešto je "gerilski" preuzeto i preznačeno), i tu nazirem emancipatorski potencijal. Sa druge strane, kada njihove pesme reprodukuju (i osnažuju) predrasude npr. o gej ljudima ili pripadnicima nevladinih organizacija, to izaziva suprotan efekat, i mislim da je posebno problematično kod mladih slušatelja i slušateljki, koji još uvek nisu opskrbljeni kritičkim aparatom i mnoge stvari prihvataju doslovno.