Ponedeljak jutro. Svanulo je sunčano i vedro, po starom češkom pravilu - radniče prespavaj vikend u tmini / u ponedeljak idi na posao po suncu veseo.

Veoma zadovoljno sam stavila naočare za sunce, i obukla malu jaknu. U 3 min pred dolazak tramvaja silazimo na stanicu. Pored je banka, na banci posteri, na posterima ON u teniskom odelu na klupi, baš razdragan, baš u šorcu, baš mlati reketom ležerno, baš se setio da zovne nekoga mobilnim... Ribu, automehaničara, Koljčickog? Ne. On zove banku. Kako znamo? Pored njegovog blistavog osmeha piše 260.000 kruna - oko 10 soma eura. Zove banku da pozajmi pare. Baš se na tenisu setio.

Poster pored. ONA. U frizerskom salonu, već isfrizirana, al još na stolici sa plastičnom keceljom, kosa bordo, blistav osmeh komunicira da je zadovoljna prirodnim lookom, iza nje gay frizer, baš veseo. I ona nekog zove mobilnim. Dasu na tenisu? Koljčickog? Vangu? Pored njenih usta piše 75.000 kruna. A! I ona zove banku! Zajmi samo 2 ipo, od mogućih 12 soma eura.

ONA je

1. skromnija
2. treba joj samo 2 i po soma za frizera
3. zvaće banku opet od kozmetičara
4. uzeće od njega

ON je

1. više spisko na tenisu
2. štedi na mobilnom
3. da ne bi opet zvao od pedikira
4. a što su tek zajebane kurije oči posle tenisa...

Uto dolazi tramvaj br. 14, minut ranije, što je skandal za bečke uslove, al je u Pragu normalno, ulazimo. ON (moj momak, bez teniskog reketa) me pita da li imam kartu, JA (u daljem tekstu ONA) sa blistavim osmehom kažem - Jok, čekam tebe da uzajmiš 260 soma pa da mi pazariš...

ONA 

1. ima frizera koreanca
2. koji košta 20 eura
3. i koji ima partnera koreanskog alkosa
4. što je izgleda manje zlo od tenisa

U 9:39 u tramvaju 20-30 baba, studenti i ozbiljni profesionalci su odavno otišli za obavezama, osim baba tu su jedino gulanferi iz advertajzinga. Sedaju svako na slobodnu stolicu, dakle razdvojeno.

Na sledećoj stanici ulazi tona poštarki. ONA vadi mobilni, ne zove banku, smsom kontaktira majku. 2 stolice iza njenih leđa ON verovatno kontemplira kako je juče, na gajbi, napravio cunami od nes kafe, prelio asuricu na stolu, polio pola poda, i dok je ONA dohvatila 3 krpe u letu da sanira štetu, zbunjeno teoretisao kako se to uopšte desilo, dok je bara pretila da mu potopi papuču.

Posle kraće vožnje oni su stigli u agenciju.

ONA je

1. izvadila iz torbe kesicu engleskog čaja
2. pola limuna
3. žuti sećer
4. i krušku
5. presula šećer u svoju teglicu
6. otišla u kuhinju
7. napravila čaj
8. isekla na male delove krušku
9. sve donela do svog stola
10. i sela za kompjuter

ON je

1. otišao na recepciju
2. za 10 kruna kupio kafu
3. doneo je do svog stola
4. seo za kompjuter
5. kafu prevrnuo
6. orbit professional žvake dobro natopio
7. u kuhinju po papirni ubrus otišao
8. dok se kafa lenjo slivala sa stola
9. preteći da potopi Petrinu poslovnu papuču

Naravoučenije:
NJOJ treba manje para za saniranje štete.

Eto zato je advertajzing toliko istinit.

1.
Jednostavno, prijatelji,
hoću sa vama da podelim jedan osećaj,
pišem na tankoj kafanskoj salveti,
onda ću da prepišem na ekran.
E, plasili su me da će biti 26 sati ali, bilo je samo 16.
16 sati autobusom - beži zeko iz Buenos Airesa.
I bežim, evo me u Salta Sitiju, gradicu na severu ,
malo, burno, šljašteće mestašce, buja zivot, oduševio sam se radnjom sa
dugmićima,
neometano ljudi spavaju na ulici, počinje leto,
i video sam sladolede sa tri kule - ne kugle - tri ležišta korneta,
kao MIG avion sa krilima ili crkva sa brodovima...

ma, nesto kao nabubrelo Prokuplje kod nas ali celo na nekoj lakoj drogi -.
ha!
Počela da pada kiša - ja samo gledao, nisam pecao okrilje kod neke male
sisate Argentinke -
sve je to lepo ali nažalost, svoju zenu obožavam...i ogladneo sam,
sklonio se u preporučeni restoran, ustvari kafanicu - pri košarkaškom i
BOKSERSKOM klubu
Cbiiijj! Chvijsijj! !!1..škripkaju i zvižde gumeni đonovi kad zakoče na
terenu od linoleuma.
Bez zvuka se lopte na trenutak uspore u mreži od kanapa a prozor kafane
gleda na vežbalište.
Bokseri verovatno vežbaju negde dole, u nemogucim uslovima, bez vazduha i
pod velikim pritiskom.

Znam da sam se lepo raspričao
ali, dopijam vino sa sodom "Corral" u flaši isto pod pritiskom a i u
Švajcarskoj su mi u spavaćem vagonu
ukrali moj mili fotoaparat, pa sad opet baratam samo rečima ali baš uživam u
njima.
Pricam vam pricu.
Dakle, kafanica,
plafon od žućkastih, stiroporskih ploca, sa ornamentima braon fleka, golo
neonsko osvetljenje,
normalni ljudi, ljudeškare kao gosti, preostale naslagane pločice naslagane
na nekorišćenom zamrzivaču...lepi crnokosi zalizani momci, možda bokseri,
televizor iznad prozora - kao pipci iz njega, poluprekrečeni crni gajtani
za antenu i za struju...
uramljeni posteri, maskota navijačka naslikana na zidu - gavran kome gori
izmedju nogu...
Celo vece bi mogao da vam opisujem, ali bi morao još jedno vino da poručujem
a prija mi baš ovoliko, mada...
TELEVIZOR, neizbežno u kafićima - mrzim ga i uvek mu okrećem leđa, ali
sada...
Kasno je sada - stiglo je još jedno vince, ne znam da l ću ga dopiti
iako to nije alhohol, bake kažu i...malo sam se izgubio,
yo me voy a sanitario... se vuelvo.

Poželeo sam da uđem u ženski wc na očigled cele sale ali... ne znam zašto,
a i mislim da ne bi to naišlo na razumevanje...
pre nego što se napijem - da dovrsim pricu.
na televizoru u tom boksersko - košarkaškom klubu išao je film
Roki 1 !
ROKI BILBOA - kakva sreca - baš ovde!
Prebacio sam tanjir na drugu stranu stola i sam prešao da lepo vidim,
a kelner je pojačao ton pošto su u filmu počinjali poslednji obračuni.
Nisam neki junak (osim za svoj film) i puno sam batina dobio
(narocito otkad sam počeo da se bavim filmom i uuumetnoššću)
ali, uz Rokija sa argentinskim dabingom stvarno sam se uživeo
i uživao, osetio se domaće, slobodno, kako čak ni na Dorćolu svom ne smem
i poželeo sam da podelim to dobro osećanje sa vama, na daljinu.

U argentinskoj verziji,
Roko ga je na kraju razbio
a ja sam se već oženio i konacno
kao postao čovek.

un fuerte abrazo de vos Milos.

2.
Kulturni svete,

Konačno sam postigao cilj svog putovanja preko okeana
i ispunio jos jedan san, onaj kratak, ujutru, kad već kola počinju da buče.

...

Ne, ne igram Tango u Buenos A, ne gazeci partnerku Argentinku.

Znam, kum Danijel će me s odreći, zajedno smo učili da igramo u Ruskom domu
kulture u Bg
ali kume, moj tango se zapleo sa lično shavćenim tvistom i zamišljanjem da
sviram električnu gitaru,
ja samo tako, kolažno znam da igram... ljuti se.

Nisam ni započeo novi zivot na peščanim obalama Urugvaja i nikad više neću
da se vratim.

Ne, mozda su to nove greške, ali nisam.
U zabačenom selu SAN ISIDRO sam, visoko u planinčugama, na severu Argentine,
plevim korov malim srpom sa jednom ovdašnjom porodicom na strmom poljancetu
ole
mladi ovan njihov, više se ne plaši i malim svojim rogovima napada me,
ali ja sam jači i pametniji od njega, samo od njega.
Pričamo španski, kidamo detelinu i ja se osećam super.

Na 1764 kilometara bega od B.A. sve se odjednom promenilo i ja sam našao što
sam tražio -
izgubio sam se, ne znam di je uzvičnik, sad bi ga stavio, nek bude nj
umesto uzvika

Izgubio sam senj

Ogromne, OGROMNE planinčuge,
plave, CRVENE, neviđene, izgrezane vodom ko zna otkad, kaktusi, prašinu nosi
vetrušina neka, kad duva, ne čujes ništa, kad si na vrhu brda, ne čujes sebe
ni kad se smejesnj

Kamenje i kamenčić se dugo kotrljaju niz padinu kad ih šutnes, slušam, baš
lep zvuk, ništa mu ne smeta, nema ko - prazan prostor se čini beskonačan.

Prjatelji, iskreno i ukratko,
ma, jebeš gradove…
U ovakvoj ludackoj prirodi tek počinje nešto da ti se desava, dvotačka
Osećaj za veličinu, boje i vreme tako se poremeti
jer nemaš ništa s čim bi poredio to sto vidiš
a nema ništa posebno što bi tu mogao da radiš, osim da dalje hodaš, gledaš i
nekako
bolje, pod navodnicima, osetiš sebe, da kažem tako.

I ja hodam, hodam, spotičem se o kamenje,
pritiskam palcem mesto na leđima koje me boli,
u džepu mi bućka flašica sa vodom.

Salta, Purmamarka, Tilkara, Humauaka, Irudja... u sezoni uskoro, ne mogu da
lađem, to su prilično turistička metašca, ali priroda oko njih ne može da bude
a nisu ni predgrađa
tih seoca, prašnjave cigan male, pod navodnicama - tu se ja, začudo, bez
straha, motam, bez navodnica - lutam.

Ljudi koji srećem su uglavnom stvarno nekako veseli, otvoreni, npr. nepoznata
žena mi se na moje
Bueonos dijas, que tal? tako široko, sa 52 zuba, nasmešila, i očima - ko da
mi je
čokoladu koju volim, neistopljenu, dalanj NJ.

Kad se ne razumemo, niko nigde ne zuri - ja se uhvatim rukama kao za nešto
u vazduhu,
napravim grimasu i počnemo da se smejemo - šta drugo?

Upoznajem i puno putnika - begunaca koji skroz normalno, već godinu dana ptt
putuju, bez griže savesti da moraju stalno nešto da rade - pokušavam da ih
razumem, kako to?

Da se pohvalim dalje - vozio sam bicikl po dnu slanog jezera, velikog ko mala
pustinja,
sve blješti, oni poliedri u koje se so suši. Imam lepu sliku - neću da je
šaljem.

Kozjom stazom kroz planinu, pratio sam jednu devojku na konju koja je iz
najbližeg,
3 sata hoda po kršu, mestašca, nosila u svoje selo, u najlon uvijen,
ženski modni časopisnj hanj

I ona, jedina u celoj Argentini, nije odgovorila na moje noramlno, mada
naročito rečeno
Olanj Que tal?, što će reći - Ćaonj kako si?

samo poterala konja brže, dalje, izgleda najopasnija cura u selu.

Zato sam u njenom selu razgovarao sa jednom malo retardiranom devojčicom
(samo tu imam prolaz)
tj, imitirali smo životinje i zvuke, smejali se
a za bananu i neku paricu što sam joj dao,
od nje sam, kao najiskreniji poklon, dobio
kamen.

Majke mi,
ništa draže od tog kamena nemam da vratim u Europu
i, da skratim ovaj pismeni rad na temu
kako sam se proveo, po sećanju, na zimovanju,
Proveo sam senj
NJ

3.
Zasto da ne? Mogu da popijem poslednji dan u BA,
juče sam bio u tango klubu - DA!

Vi, kojima sam toliko pisao,
čitajte ovo pismo poslednje, ako niste jos raspakovali ono od pre,
presavijte ovo pa ga otvorite posle, ajte.

Jeste, psovo sam gradove, ne baš bez razloga,
ali sam se dan pred polazak vratio u najveći grad
i nisam odoleo,
dosadjivao sam toliko da su me odveli u lokalni, pravi
tango klub.

E, ja sam mislio da se to samo tako priča za decu i neiskusne starije
da je tango nešto više,
ali stvarno, i
stvarno stvarno,
ta sala, žućkasto svetlo, sabijeni stolovi
ljudi, razni razni, internacionalni ljudi,
devojke i žene i ljudi, šmekeri i po koji turist obavešteni.
ali kad počne da se igra,
to je
prečišćeni
čisti, čisti
seks.
tako raznoliko igraju ljudi, kao što se lično, posebno
vodi ljubav.
gledao sam, blenuo sam
u štikle, prstiće koji vire,
kako polako, mazno preskaču preko muške cipele,
staju na pravo mesto, kako od čini se dremeža,
koraci odjednom zabrzaju
EROTISK
kako bi rekli Švedjani.
Držao sam glavu u šakama da mi se ne ispadne i padne medju noge igrača,
nisam imao hrabrosti da obučem crne svoje cipele da igram

i da viš, skoro svi su tamo drugari, drugarski se poljube, vidi se da stalno,
često dolaze
ali kad počnu da igraju, prislone obraze, malo na spolja isture guzove
i počnu da igraju, kao da se miluju,
e, nije bilo lako samo da se gleda.
ja sam pitao drugaricu od mog druga, priznajem on je probio prvi taj led
i probali smo, pa sta?
izigrali smo dva bloka, zaboraviš se brzo,
žmuris, samo osećaš, hvataš taj ritam
i paziš da ti ne padne partnerka Argentinka.
gazio sam malo
šutirao okolo malo više, baš me briga,
žao mi ja samo što nisam obukao cipele,
sve je onda bolje.
ma nije to možda ni bio ni tango,
ali zapetljao sam se među te svetske igrače
i setio se kakav sam kretino što nisam vežbao više pred dolazak,
više, mnogo više bi bilo potrebno,
ali onda bi mogao da priđem bilo kojoj ženi ili devojci tamo i da
je zagrlim i zavrtim i usporim obrazom i odgurnem joj nogu niz parket,
a najluđe je što stvarno nešto najprivlačnije nisu tamo bile mlade
zgodne devojke
već žene od bar 45 godina,
ali sa takvim stilom, nečim tako uzbudljivim iznutra...
to je samo tango, nije to život, nema veze,
ali ja nisam smeo da priđem i izgazim ni jednu od njih,
nisam smeo, nisam smeo...

ali igrao sam, probao sam,
idem iz BA sa ispunjenim željama
i... živeli, uh, čoveče...
un fuerte abrazo de milos.