OSOBA A: Gde leži ključ Cecine popularnosti? Ako posle njegove smrti nije bila pomagana od strane supruga, niti ''od strane režima'' a uz to je u periodu posle petooktobarskih promena došlo je i do izvesne cenzure turbo-folka? Ona tada izdaje najpopularniji album i ''ponovo'' dostiže status mega zvezde. Do Arkanove smrti mogli smo da pričamo o tome kako je on štitio i pomagao njenu karijeru. Kada 2001. godine objavljuje album Decenija, praveći neku vrstu lične životne retrospektive, ona to čini u momentu kada svi u Srbiji pričaju kako im je prethodnih deset godina ''ukrao Milošević''. Tako umešno plasirajući svoju umetnost i zaradila je tu strahovitu popularnost i upravo to je ono što kulturna elita ne može da joj oprosti. Tu umešnost na tržištu pučke zabave, taj profesionalni nerv i poslovnu disciplinu. Ona elita koja za pop-muziku, dakle popularnu muziku smatra opus infantilnih tzv. urbanih bendova koji ne mogu da navuku više od dvesta posetilaca na koncert. Ja ne vidim veliki učinak toliko izvikanih pomagala i pratećih efekata njene karijere, ja vidim zabavljačku, muzičku i emocionalnu snagu pesama koje izvodi kao osnovni faktor njene popularnosti. Ne treba trošiti reči na opisivanje koliko su one univerzalne i prijemčive, bilo u Srbiji, Bosni, Hrvtaskoj, Bugarskoj. Ako se i nije  ustručavala da se na zaista sumoran način politički opredeli u javnim nastupima, Ceca se dobro čuvala iskušenja da se u pesmama bavi politikom.

OSOBA B: Ceca nikada nije imala niti jednu pesmu eksplicitno posvećenu ''svojoj Srbiji''. Uprkos tome ona je svo vreme od strane kritike proglašavana za nacionalistu. Teško je  dokazati direktne ili indirektne veze sa vlašću osim onog svima poznatog koncerta u organizaciji DSS-a i Nove Srbije na Trgu Republike za Srpsku Novu godinu, gde je na poziv premijera i ministra za kapitalne investicije nastupila  kao zabavljačica. Tu nema ideologije koja mene zanima, to je nusprodukt njene karijere i  njenog privatnog života. Ona je od početka prupadala tim istim krugovima, obzirom da je sebe pozicionirala kao državnu zvezdu. Sa druge strane, ona je, koliko god poznata bila, opet andergraund, jer je žena mafijaša, ratnog zločinca. Samim tim, ona je pre sprega između naroda i podzemlja nego između naroda i politike. Po tome ona je meni najsličnija negde Frenku Sinatri. On je bio šlager pevač, koji je pevao o svom životu. Bio je povezan sa mafijom (ne postoji mafijaški film u kome se on makar posredno ne spominje), oteli su mu sina kome se dan danas ne zna sudbina, bio je oženjen Avom Gardner, potom je zaveo tada maloletnu Miu Farou, on je bio taj koji je Kenedijeve upoznao sa mafijom.

OSOBA A: Čini se da je njen javni život ipak u suprotnosti sa njenim umetničkim opusom. Svakom svojom izjavom on je dezavuisala svoju poziciju interpretatorke ljubavnih pesama koje piše i komponuje neko drugi. Činjenica je da je većina pesama koje je snimila posle dvehiljadite bila posvećena Arkanu. Taj opus je na ličnom planu tragičan, a tragedija oplemenjuje, pa su pesme zaista potresne. Sa druge strane, one snishodljivo povlađuju jednoj patrijarhalno-mizoginičnoj formuli odnosa muškarca i žene, i to je verovatno najjači adut njenog uspeha. Ništa nije bilo neophodnije naciji koja je doživela i činila sve da i drugi dožive ratne traume. Šta je moglo biti kurentnije na tržištu masovne zabave nego takva nadri-katarzična mogućnost da neko ko je surovi ubica i kriminalac, bude opevan kao nežni pater familias kome se može najiskrenije posvetiti niz solidnih ljubavnih pesama. Dakle, poruka naciji koja od sebe krije svoj mizerni ratni opus, je da se umetnošču pesme i opevavanja može iznaći i ponuditi i neki pozitivan ishod ratnih trauma, ili makar održavati kult - večna plemenita žal za izgubljenim. Ceca predstavlja životno i moralno propadanje masa svojih fanova na jedan idealističan, patrijahalno povoljan način, u kome bilo ko po automatizmu ima otkup greha samim time ako je glava porodice. Zar nije sličan mehanizam proradio i u presudi ubicama onih Bošnjaka iz Srebrenice, koji su svoje slavne podvige snimili video kamerom? Čovek koji je pre ubistva pitao sedamnaestogodišnjaka: ''Jesi ti jebo?'' - a kad je ovaj odgovorio odrečno, obavestio ga je, pre nego što ga je ubio: ''E, vala i nećeš!''- dobio je pet godina zatvora! Pet godina, za takvo sadističko ponižavanje i hladnokrvno ubistvo maloletnika! A zašto samo pet godina? Sudeći po objašnjenju sudije - zato što: ''... ... ima porodicu!'' Zaista je velika muka prefarbavati ovakva ratna dešavanja i davati oprost kroz ljubavne pesme. Uostalom, postoji podatak negde da je Enriko Morikone, kada je prvi put čuo glas Svetlane Ražnatović rekao da ona ima glas izmučene žene. To se potpuno slaže sa tezom da ona uspešno, sistemski, usvaja i poetski adaptira mizoginiju – čineći je društveno prihvatljivom - i od toga pravi dobar posao.

OSOBA B: Ona se uvek zaklanjala u javnim nastupima iza Marine Tucaković tvrdeći kako je ona upravo znala kakvu pesmu ona želi da otpeva kao što je to slučaj sa pesmom Poslednja Večera nastalom posle Arkanove smrti. Mislim da ona non stop održava taj status-quo. Ona je ta koja pati, ona je ta kojoj nedostaje muškarac, ona je ta koja neće da se prepusti.

OSOBA C: Ja tu ne bih ipak podcenio neprevaziđeni recept za uspeh, a to je koktel smrti i seksa kojim je Ceca okružena već više od deset godina. Šta je vampirizam nego nekrofilna fantazija o mužu koji i dalje opšti sa mrtvom ženom.

OSOBA A: To je samo proslavljanje patnje kao najviše moguće misije. To je na neki način emotivna svakodnevica mnogih žena u Srbiji sa ovdašnjim političkim, ekonomskim i svim drugim procesima, žena koje nemaju snage  a često ni šanse da iskorače iz kulturnog modela koji ih drži paralisane i poslušne u poniženju. Samim tim dominantan deo Cecine publike su devojke i žene koje se identifikuju sa njom. Muški deo publike su pre oni koji interesno prate taj ženski deo publike nego neki autentični ''sex-bomb'' fanovi.

OSOBA B: Kada je za potrebe jedne studije rađena anketa među njenim fanovima prvo pitanje bilo je: „Zašto Ceca?“ Odgovor koji je najčesće dobijan bio je: „Zato što je ona strašno prirodna“. Nikakvi komentari i upozorenja na plastične operacije, scensku šminku i preterano kostimiranje nisu mogli da zbune ispitanike, ona je i dalje za njih bila oličenje prirodnosti.

OSOBA A: To ima potpuno smisla jer u njenim nastupima najčešće se može čuti gomila glupih, isfabrikovanih fraza na temu jeftinog patriotizma i 'domaćinske' politike. Samim tim je normalno da će svaki njen fan da kaže: pa ona je sasvim prirodna, to isto i ja mislim ali nemam gde to tako glasno da kažem.

OSOBA C: Neverovatan je način na koji njene pesme postaju njen život. Brak sa Arkanom, ubistvo, prijateljstvo sa Legijom, ubistvo Zorana Đinđića, zatvor - to je stvarno kao najgora sapunica. Neko drugi bi na njenom mestu bio oprezniji, znao bi da se distancira a kod nje kao da ne postoji granica između života i umetnosti, kao da je celu svoju subjektivnost prelila u ono o čemu peva.

OSOBA B: Mogao bi da se napiše španski sitkom. On je kriminalac, ona je pevačica, njega nema, na ratištu je, ona odgaja sama decu, njega nema, on se vraća sa ratišta, obasipa je poklonima, dobijaju još jedno dete, on ponovo odlazi, ona svo to vreme gradi karijeru, postaje zvezda holivudskog tipa.

OSOBA C: Vratimo se na tu njenu ulogu umetnice. Ja mislim da se ona bavi umetnošću upravo na jedini način na koji je moguće baviti se danas umetnošću, a to je kroz potpunu subjektivizaciju. To je subjekt uhvaćen u loop promišljanja sebe i sopstvene pozicije u društvu. Zato je ona umetnica - jer zadovoljava sve uzuse savremene umetničke prakse. Tu nema razlike između viskoke i popularne umetnosti. Ceca radi ono što je Morisi jednom otpevao: ''Sing your life''. A upravo je ključ uspeha u Srbiji devedestih to prelivanje privatnog u javno.

OSOBA A: Možda je lokacija traume ''pristojnih građana'' turbo-folkom, njihova sopstvena nesposobnost za ljubav. Možda je upravo to vrhunac i dno 'građanske' traumiranosti naivno lascivnim repertoarom i koreografijama. U suštini, analizirajući njenu karijeru, sve ono što Ceca uradi i kaže u javnim nastupima, sve je to nebitno i nezanimljivo u poređenju sa njenim pesmama. Kao i kod Miloševića i kod nje postoji velika diskerpancija između postupaka i reči, ona takođe veruje najviše u ono što peva, o čemu fanrtazira, a ne u ono što radi, pa tako i njena publika sa njom. Ona pokušava svoj život da pretvori u pesmu i to utiče na ko-autore njenog opusa. I ne zaboravimo, autori njenih pesama su u stvari pravi fanovi te njene lične poetike. Svoje ideje o njenom životu predstavljaju kroz pesme koje prave 'za nju' a ona, poverovavši u njihove ideje (o njoj), maestralno ih izvodi, sa puno emocija i subjektivnosti, potvrđujući da je njen život zaista takav. Ona je izvođač koji se bez ikakve ograde, do kraja investira u svoje pesme, a to publika ceni. I taj trenutak investicije je rekao bih, moguć samo kao vrlo privatan, vrlo ličan - na koncertima ona upada u trivijalni patos - ali u studiju, u kabini, ona se iskreno ispoveda sebi, glasom izmučene žene.

OSOBA C: Ona ne pravi pesme od svog života, već svoj život pokušava da pretvori u pesmu. Ima ta genijalna scena iz „Simpsonovih“ gde Mardžine sestre gledaju „Seks i grad“, i kažu: „Ovo je isto kao naš život!“ Isto tako kad neka tinejdžerka sluša Cecu kaže: „Pa ovo je moj život“. To znači da bi ti mogao uopšte da misliš o tom životu on mora da ti bude preliven malo tom šećernom vodicom. To je inverzija karnevalskog iskrivljenog ogledala - ogledalo koje stoji je ispravno - ali ti koji se ogledaš si u stvari iskrivljen.

OSOBA B: Ceca je kao i veliki broj srpskih žena ona/ono što i nehotice re-kreira mizoginiju. Kako je karijera odmicala on je imala sve više upliva na autore šta bi njoj tu više leglo. Ona je, pri tome, sve samo ne žrtva mizoginije. Realnost je takva da u njenom privatnom životu nema jake muške figure. Ona odbacuje u svom životu mizoginiju, i to baš kroz stil života koji praktikuje i muškim ulogama koje preuzima na sebe: bila je predsednik  FK Obilić, putovala je sa klubom na turnire, ona je i otac i majka svojoj deci, ona brani svog muža, brani srpstvo u javnim nastupima. Javnost oko nje je podeljena. Jedni od nje prave problem, dok je drugi dižu na nivo božanstva. Ona je jedna slepa mlja, reprezent nečeg što nam se dogodilo, nečeg što smo dopustili da nam se desi. Ja smatram da ona nije prozivod Miloševićevog vremena, ona je iskoristila prazninu posle pojave Lepe Brene kao prve i jedine velike jugoslovenske folk zvezde i potonjeg raspada SFRJ, da bi u ostatku zvanom Srbija dostigla tu istu vrstu slave. Kako je Milošević smanjivao zemlju tako je njen ugled rastao. Ceca je jedina zvezda koja može da stigne na svetski MTV. Kada smo kod marketa zanimljiv je i najnoviji konflikt u koji je Ceca upala sa Pink televizijom. Ona je do nedavno bila privilegovana zvezda koja je pevala na svakoj novogodišnjoj emisiji a sada je zbog svojih veza sa Zemunskim klanom koji je pokušao da u jednom momentu otme Željka Mitrovića, Ceca pala u potpunu nemilost, kompletno je cenzurisana na toj televiziji. Zanima me kako će se izvući iz ovog najnovijeg problema.

OSOBA A: Ako jednostavno nastavi da veruje u ono što peva ne treba mnogo da se brine. Da li će njene pesme pogađati i dalje tu temu patrijarhata i mizoginije ili će da pređe na neku novu temu, to ne znam, ali mislim da je u ovom prvom slučaju još bolje za nju što je Pink mrzi. Nju je Pink kao Zdravka Čolica mogao da reciklira na hiljadu načina  i da time eventualno oslabi njen uticaj. Možda je ovo dobar izazov da nastavi misiju u koju veruje a nije je svesna.

Omladinski net magazin za kulturu i politiku
produkcija 2008 | Kulturni centar REX
www.rex.b92.net/kvasac