U svom izuzetnom delu "U potrazi za izgubljenim vremenom" Marsel Prust se seća doživljaja, kontakata, susreta, putovanja, razmišljanja i razgovora koji su ispunili njegov život. Pred čitaocima otiče reka vremena, naizgled uobičajeno proživljenog i rutinski zabeleženog. Pisac nas neosetno uvodi u svoj "čamac", kojim, duž putanja njegovih sećanja, kroz virove, vodopade i meandre ponovo proživljenog i promišljenog iskustva, prolazimo pejzaže jednog neponovljivog sveta, njegovih ljudi, običaja i kulture. Kao i sekunde u satima koji slede jedan drugi, opisani ljudi i običaji su možda vrlo slični ili čak po mnogo čemu identični nekim kasnijim običajima i kulturi, ali su kao i sekunde svakog prošlog sata ipak neponovljive. Predstavljamo vam nekoliko stranica iz knjige "Izgubljeno vreme", na kojima se pisac seća susreta sa osobom koju je u to vreme simpatisao. Bivajući nedovoljno sposoban ili vešt da "pročita" i shvati znake naklonosti te osobe, autor se seća vizuelnih utisaka koji su ga navodili na pogrešan a mogli su (da je pisac bio u boljoj formi za njihovo "čitanje") da ga navedu na pravi, željeni zaključak. Termin čitanje, ovde upotrebljen za mogućnost razumevanja vizuelnih a ne samo tekstualnih informacija i sadržaja, često se koristi u analizi umetničkog stvaralaštva. Osim što se može smatrati adekvatnim i primenjivim i na projekte iz oblasti arhitekture ili na političke kampanje, taj termin ponekad i na osnovnom planu obrazovanja može imati jednostavno i tačno značenje: prilikom predstavljanja nekog umetničkog projekta u jednoj srednjoj školi u Beogradu, relativno nezainteresovanim učenicima i učenicama rečeno je da vizuelna "nepismenost" i uopšte manjak ili nedostatak vizuelne kulture može biti vrlo skup: "Ako ne razumete dobro jezik slika, znakove, simbole i uopšte vizuelne poruke savremenog sveta" - nećete možda umeti da se snađete u metrou nekog evropskog grada ili nećete umeti čak ni da kupite kartu, što znači da će vam možda trebati 50 evra za taksi".