SAVREMENI SRPSKI STRIP

REX, kulturni centarRadija B92, je u teškim vremenima pokrenuo strip-ediciju "Graficka zavera" koja je u 2000-toj godini doživela tri konceptualna izdanja: "Graficka zavera" (maj 2000; 40 stranica), "Odiseja: Srbija 2001" (septembar 2000; 100 stranica, izložba u foajeu KCB-u na osnovu konkursa, 25 radova iz cele SRJ, jedino strip-izdanje sa temom o iskustvima prethodne decenije u SRJ) i "Katarza" (decembar 2000; 36 stranica, strip-mapa kao deo projekta "Istina, odgovornost, pomirenje", radovi koji u osnovi imaju preispitivanje uloge pojedinca u zlocinima koji su cinjeni na ovim prostorima prethodne decenije). Cetvrti deo koji se javlja na prvom rodendanu ovog projekta "Graficka zavera (sa teorijom graficke zavere)" je knjiga stripova reprezentativnih domacih autora koja je zamišljena kao pokušaj odraza zrelosti i samosvesti ovdašnje strip-scene. Izložba u okrilju maticnog prostora REX-a jeste zbirka radova upravo tog izdanja koje, kao prateca izložba "Zlatnog pera", upotpunjava sliku o domacoj primenjenoj umetnosti u sferi likovne naracije.

U teorijskom smislu, izložba želi da istakne da je delo koje pripada devetoj umetnosti moguce citati samo kao niz simbola, delo je kontigent artificijelnih znakova koji se komponuje kao notni sistem; u njemu je upisan i ritam ocitavanja što pomaže da se delo percipira kao umetnicko, da se shvati da je u njemu ukinuta svaka slucajnost. Citanje stripa ostvaruje strip kao dijagram, strip je znakovna mreža. Vec sam taj zahtev za citanjem i gledanjem po pravilima koja su imanentna delu, ukazuje na to da je estetska pažnja usmerena na gramatiku samog dela (time sugerišemo da poetiku dela treba tražiti kao gramatiku ostvarenih elemenata).

Oko 25 autora na preko 50 tabli stripova u koloru, ukazuje i na brojne tematske, likovne i diskurzivne vrednosti savremenog srpskog stripa. Od prica iz svakodnevice (Stoiljkovic), preko potraga za istinom (Živkovic, Stevanovic), putem utopijskih ili avanturistickih komada (Celanovic, Pavlic) do apstraktnih (Lazendic), hermeticnih (Mihajlovic, Božidarevic) ili metafizicko-kabaretskih predstava (Grubanov, Pavlovic, Lazic, Opacic), osnovnu poetsku odrednicu srpskog stripa na pocetku 21. veka treba tražiti u spektru vrlo individualne groteskne ironije koja smelo uživa u estetskim sklonostima svog stila više nego što bi tržišni cinizam mogao da taj kinizam nametne. Ekspresivan, gorko-smešan ili nadrealno hladan, svet na ovim tablama uvek dolazi kao odron jedne intimne psihonautike.

I bez obzira na to što jugoslovenska scena nije imala normalne kanale za upoznavanje sa savremenim tokovima u svetu, ova izložba iznosi tezu da je srpski strip svojim kvalitetima, raznovrsnošcu i potencijalom (na žalost, ne i kolicinom usled ekonomskih nemogucnosti i kulturne nebrige) u rangu sa vrhovima produkcije na polju devete umetnosti više nego što druge, priznatije discipline to pokazuju, iako je, paradoksalno, prakticno strip kod nas još uvek (u vecitom) povoju. Kako je sudbina srpskog stripa u tome da živi od povremenih talasa entuzijasta, ostaje da i nadalje posvecenici ucestvuju u 'zaverenickim' aktivnostima ljudi koje okuplja veština graficke naracije.

Zoran Penevski

home